Spačka žutog mačka

-Gle, gle, mogao bih ja to odjenuti- razmišljao je Bili.

Već je i prije vidio pudlice koje su bile šareno obučene i to mu se činilo simpatičnim.
Omotao je pojas oko sebe i učvrstio ga te tako pošao dalje. Isprva se divio drvoredu javora, njegovanom parku i lijepo uređenim stazicama, ali čudilo ga je što mu nitko od njegovih srodnika-pasa ne prilazi. On se je toliko volio igrati i družiti.

-A, evo jednoga- gotovo je zavikao prepun nade.

Poveliki vučjak ga je kratko gledao a zatim se okrenuo i odjurio iza ugla zgrade.

-Sigurno mu se nekamo žuri- odmahnuo je šapom i nastavio šetnju.

Okretao je glavu ovamo-onamo i pred sobom opazio ogromnog buldoga.

-Hej, dođi ovamo. Ja sam prijatelj- poželio je uzviknuti, ali se predomisli.
Buldog ga je netremice gledao nastojeći upamtiti svaki Bilijev pokret. Čim je psić samo malo pomaknuo glavu, ogromni je buldog tako brzo počeo bježati da se za njim podigao oblak prašine.

-Zar je poblesavio?- pomislio je Bili zbunjeno.

Kad je koju minutu kasnije doživio da pred njim iz čista mira panično bježi grupa dobermana, shvatio je da nešto nije u redu.
-Ili su u ovom naselju svi psi ćaknuti ili samnom nije sve kako treba?- pitao se psić kojem je brzo splasnulo oduševljenje Novim naseljem.

Na putu do kuće se pogledao u izlog jedne prodavaonice. Da, isti kakav je i bio. Sitan i bijel, mali i bezopasan.

-Idem ja kući, u mom se kvartu barem normalno ponašaju- odlučio je i krenuo glavnom ulicom, ali ga tada u razmišljanju prekine snažno mijaukanje.

-Hej Bili, kako si?- čuo se glas s vrha drvene ograde.
Psić polako okrene glavu i ugleda žutog mačka. Bio je previše zbunjen da bi mu odgovorio na pitanje.

-Kako sam se smijao kad su ovi bježali od tebe- nastavljao je mačak.

-Što je tu smiješno?- oštro ga pogleda Bili.
-Smiješno je, itekako. Tupani su povjerovali u moju priču. Ha, ha, ha. Rekao sam im da si ti majstor borilačkih vještina. Ha, ha, ha.

Bili je sve oštrije gledao ovog žutog veseljaka.

-Kakva priča? Kakve borilačke vještine?
Psić pogleda prema sebi i sve mu je u trenu bilo jasno. Onaj platneni remen koji je omotao oko sebe bio je za pse crni pojas iz karatea, juda ili tko zna čega.

-Ha-ha-ha- smijali su se grohotom obojica.

-Kako si se samo dosjetio?- pitao je mačka kad su konačno došli k sebi.

-Sinulo mi je čim sam te ugledao a onda sam odjurio svima razglasiti- objasnio je šaljivac kojeg su svi zvali Žućo.

Novostečeni prijatelji su bili veseli. Psić Bili, što se ipak s nekim uspio upoznati, a Žućo, što je njegova šala uspjela. Kad je idući put psić dolazio u Novo naselje (naravno, bez pojasa), svi su mu prilazili i igrali se s njim. Malo su ga se još bojali a to nije bilo tako loše.

Žarko Skok