Nekoć davno živio je jedan kralj koji je zbog svoje pravednosti bio vrlo omiljen među podanicima.

Imao je tri kćeri, nadaleko poznate po ljupkosti i ljepoti. Najmlađa je bila i najljepša, te su se mnogi prinčevi iz okolnih kraljevina natjecali za njezinu naklonost.
U blizini dvorca prostirala se velika šuma prepuna stoljetnih stabala. U sjeni najvećeg hrasta skrivao se duboki bunar. Kraljevna bi svakog dana odlazila u šetnju i sjedila kraj starog zdenca. Sa sobom bi ponijela i prekrasnu zlatnu loptu, pa se zabavljala bacajući je i hvatajući. Tako je bilo i tog jutra. Ali čim je bacila loptu u zrak, odostraga je obujme snažne muške ruke. Kraljevna protrne, a lopta padne na zemlju i otkotrlja se do korijena drveta.

– Isuse, kak si me splašil! – cikne ona pa se okrene i cmokne muškarca u seljačkoj odori u obraz.
Međutim, odmah se snuždi i obori pogled.
– Kaj je? Vidim da nekaj nije v redu.
– Ma pusti me, stari planira veliki bal za tri tjedna, hoče mi najti ženika!
Mladić se ražalosti:
– Znal sam. Znal sam da je ovo kaj mi imamo samo san i da se uskoro budemo zbudili. Tvoj stari nikad nebu pristal da se udaš za kmeta.
– Kaj ti je! Stari je zadrti do kraja. Čast, ugled i pravednost, za ništ drugo ti ne zna moj tatica. A tak je naivan i praznovjeran da su to strahi.
– Ček, ček, sad si mi dala jednu ideju. Imaš ti na tavanu kakve stare robe, kakva grofovska odela i to?
– Imam, te škrinje več niko nije otpiral valjda sto let.
– Čuj me, sutra vjutro donesi nekakvu finu robu koja bi mi pasala. Napravila buš ovak… – pa približi svoje usne njezinu uhu i iznese svoj smjeli plan do u detalje.
Sutradan, za vrijeme večere, cijela se dvorska svita skupila u blagovaonici. Sluge su trčkarale oko njih.

– Joj, kak je vruče – reče najmlađa kraljevna, pa otvori prozor koji je gledao u kraljevski vrt.
U trenutku kad su sve sluge bile zauzete donošenjem jela iz kuhinje, začuje se kuckanje po vratima.
– Ko je pak sad to? – upita kralj.
– Bum ja, tata – skoči najmlađa kći.
Pred vratima je stajala debela ljigava žaba.
– Žaba! Došla je sim! – cikne ona.
– I kaj ta žaba tu dela?
Kraljevna brizne u plač, pa kroza suze ocu ispriča pripremljenu priču.
– Ja sam se igrala z loptom v šumi i lopta mi je opala v bunar. Ta je žaba skočila pa mi je zvadila loptu. Ali sam joj morala obečati da bude jela iz mojega tanjura i spala z menom v krevetu! A ja sam, jadna, v tom trenutku sve obečala – pa poprati svoje riječi s nekoliko prikladnih jecaja. Izvana se začuje tanki žablji glasić:
– Pusti me nutra, ispuni kaj si obečala!
– Neču! Fuj, mrzim ljigave žabe!
Tad se javi stari kralj:
– Kčeri moja, odgajal sam te v pravednosti i poštenju, kaj si obečala, to sad moraš i ispuniti. Makar se radilo i o jednoj žabi!
Kraljevna, tobože mrzovoljno, ode do vrata pa uzme ljigavu žabu u ruke. Njezin je dragi čučao u grmu pod prozorom.

– Zemi me k sebi za stol! – vikne on ponovno, promijenjenim glasom.
Kraljevna donese žabu na stol, a žaba odmah uskoči u njezin tanjur s juhom. Zatim odgega do mesa, pa se velikim skokom nađe u kolaču.
– Nemrem jesti, želudec mi se okreče! – vrisne kraljevna zgađeno.
Žaba joj na to skoči u krilo, pa se ponovno začuje tanašni glasić:
– A sad me nosi k sebi v krevet spat! Obečala si!
Kraljevna molećivo pogleda oca, no njegov je strog i častan pogled bio neumoljiv.
– Draga kčeri, ono kaj našu kraljevsku obitelj razlikuje od ostatka sveta, to su stolječa pažljivog odgoja, učil sam te da prema svakome budeš časna i pravedna, a sad je prilika da to i dokažeš. Zemi žabu i nosi ju gore v sobu!
Ona primi žabu s dva prsta jer joj je zaista bilo mrsko doticati ljigavo stvorenje. Krene stubama prema svojim odajama.
– I zapamti si, dobro se z dobrim vrača! – obodri je još kralj na odlasku.
Čim je stigla u sobu, brzo skoči do prozora. Njezin je dragi stajao ispod bršljana čije su se vitice protezale sve do vrha dvorca, uza sam prozor njegove odabranice.
– Odi gore, brzo! – šapne ona dolje prema njemu.
Mladić se stane penjati uza zidine dvora, vođen slijepom ljubavlju prema svojoj dragoj. Nekoliko je puta skoro završio u mračnom bezdanu dok je ona gušila krikove straha u grlu.
Konačno, uspije se uzverati i uvuče se kroz prozor u odaju mlade kraljevne.
– Fala dragom Bogu! – baci mu se ona oko vrata. – Brže, evo ti još ove starinske cipele!
– Joj, ovo kaj imam na sebi sigurno je staro dvesto let!
– Tak treba, odlično zgledaš!

Moglo bi Vas zanimati:

Izložba Brigite Vitez u Kulturnom centru “Ivan Rabuzin” u Novom Marofu

U petak, 1. ožujka, u 19 sati u Kulturnom centru "Ivan Rabuzin" u Novom Mafofu bit će otvorena izložba slika...

Mladić stane navlačiti mekane čizmice od jelenje kože.
– Daj ti hiti za to vreme žabu v zid.
Kraljevna zavitla žabljim tijelom, žaba odskoči od zida i zakreketa kad padne na pod.
– Daj sim – reče on pa tresne svom snagom žabom u zid.
Žaba padne mrtva na pod, ostavivši trag na zidu.
– To je to. Sad kak smo rekli. Počni kričati!
Dvorcem se prolomi krik mlade djevojke. Uskoro u odaju nahrupi kralj s polovicom dvorske svite. Zastanu preneraženo na pragu. Masni trag žabe spuštao se niza zid, a nasred sobe stajao je prekrasan mladić kovrčave vrane kose u ruhu kakvo svijet nije vidio već više od stotinu godina.

– Kaj je to sad? Ko si ti? Kaj se tu događa? – vikne kralj.
– Tata, morala sam žabu staviti v krevet i zbilja mi se smučilo, nisam to više mogla trpeti, hitila sam ju v zid. I pogle sad kaj je iz žabe nastalo!
Svi su u čudu gledali stasitog mladića. On se dostojanstveno nakloni.
– Ja sam začarani kraljevič. Prije sto let jedna se copernica zaljubila v mene. Kad sam odbil njezinu ljubav, pretvorila me v debelu žabu. U žabljem sam liku moral ostati sve dok me neka prava kraljevna ne posedne za svoj stol i ne primi v svoj krevet. Beskrajno sam zahvalan mladoj dami – klekne on ispred kraljevne. – Ako bi smel zamoliti vaše kraljevsko veličanstvo za cenjenu ruku…
Kraljevna radosno pristane.

Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina, a tad prozbori kralj:
– Vidiš, kčerka, postupila si časno i sudbina te je nagradila. Proglašavam veliku svečanost v celom kraljevstvu, moja je kčer našla ženika!
Vjenčanje je trajalo tri dana i još nam je jezik mokar i brada masna. Jer, čudni su putovi Gospodnji i mnoge su staze do istinske sreće.

O autorici

Ines Hrain najčitanija je varaždinska književnica, autorica romana „Najdeblja“, „Sjajni je bal“, „Kolagen“, „Pusti otok“, „Švedska grenčica“ i „Za Rusiju s ljubavlju“. Piše duhovitim, prepoznatljivim stilom, u varaždinskom duhu. Dva romana prevedena su joj i objavljena u Sloveniji. Svi njezini naslovi nalaze se među prvih 20 na listama čitanosti. Njezin krimić „Švedska grenčica“ HRT je adaptirao u radiodramu.
Knjige joj se nalaze u digitalnom obliku i na svjetskim internetskim knjižarama (Kindle, Smashwords, Cobo…). Po zanimanju je diplomirana učiteljica; udana je i majka sina Ivana.